четвртак, 20. март 2014.

Kad zažmurim i kad zaspim









Posle napornog dana ležem u krevet i samo želim da što pre utonem u svet snova. Pre nego što odem na to čarobno mesto, vidim, neko se šunja po mojoj sobi. Odmah znam ko je to. To „moja zvezda“ po sobi kruži. Ona je jedna prava nevaljalica. Baš tada kada ugledam njenu senku na zidu, ja skačem iz svog mekanog kreveta i hvatam se za njen sjajni krak.
Tada nas dve skitnice krećemo putem snova. Ona me vodi, a ja poslušno idem za njom. Ovog puta odvela me je na jedno veom čudno i pomalo zastrašujuće mesto. Našle smo se ispred dvoja vrata. Ispred prvih vrata videle smo kako jedna veoma bleda žena, duge svetlo plave kose vodi jednog starijeg čoveka. Potom su nestali iza tih vrata. Čovek koji je tuda ušao, čini mi se nije hteo baš tuda da prođe, on kao da je video da više ništa ne može da uradi. Jednostavno se predao. Žena plave kose na sebi je imala crnu dugu haljinu od najfinije svile. Odjednom, tok mojih misli prekinula je „moja zvezda“ koja mi je došapnula: „Ova plavokosa devojka je duh smrti.“ Kada mi je zvezdica to rekla kroz glavu mi je protutnjalo hiljadu misli. Na samu pomisao gde se sada nalazimo, obuzimala me je jeza. I baš tada, u tom trenutku, kada sam stajala nepomično pred drugim vratima, moja saputnica me povuče za ruku i mi prođosmo kroz druga vrata.
Kada smo ušle na ta vrata, htela sam da zvezdicu okrivim za sve. Kako je samo mogla ovde da me dovede, među...  ...među ove mrtvace! Pa zar joj nije bilo žao mene? Njoj naše prijateljstvo, izgleda, uopšte nije važno! I sve to sam joj htela reći, ali kao da sam ostala bez glasa. Do tada nisam ni shvatala sa kim se sve nalazim u ovoj neobičnoj prostoriji. U njoj su bili svi oni poznati ljudi: biolozi, astronomi, istoričari, geografi, ratnici, vojskovođe, monasi, književnici... Nisam sve ni mogla da nabrojim. Jednom rečju, u ovoj su sobi bili svi oni ljudi koji su za svet učinili nešto dobro. Bilo mi je veoma drago što sam u prilici da ih upoznam. Moja zvezda mi je onda došapnula da kada se budem upoznala sa njima, moći ću da im ispričam svoj životni cilj, svoj san.
Pošto sam se upoznala sa njima, upitala sam ih da li oni uopšte znaju koliko se tamo dole, pokazala sam na Zemlju, priča o njima. Odmahnuli su glavom. Onda sam zaćutala. Videla sam da ih nije zanimalo da li su tamo dole poznati i slavni. Jedan naučnik je čak i dobacio: „Šta nas briga za one dole! Kada smo mi živeli tamo, niko nas nije ni primećivao, ni pomagao, a kamo li podržavao. Sad su se setili da pričaju hvalospeve o nama. Sramota!“ Ostali su se potpuno složili sa njim. Htela sam još da ih upitam da li je ono što su radili bio njihov životni san, njihov cilj. Samo nekolicina je odgovorila da jeste.
Pitala sam ih još: „Pa šta je onda bio vaš san?“ Jedan naučnik je odlučio da nam ispriča šta je bio njegov san. „Moj san i nije bio nauka. Hteo sam da sednem za bubnjeve i samo da sviram do kasno u noć. Ali, znate, nauka je jedna čudna stvar. Nauka je kao ljubomorna žena, koja ti ne dopušta da misliš ni o čemu drugome sem o njoj, iako bi ti možda to želeo.“  Zatim, jedan matematičar poče da priča: „Oduvek sam hteo da postanem dobar kuvar. Da imam svoju malu kuhinjicu i da u njoj spremam razne poslastice i đakonije. Ali, jednom sam ugledao one brojeve kako po papiru skakuću i mole me da dođem i da rešim makar samo jedan zadatak. Uradio sam ga. Potom drugi, treći... A onda i hiljaditi. Za mene su oni postali kao zavisnost. Kada se jednom „navučeš“, više ne možeš da im se odupreš.“ Onda je jedan prosedi monah rekao: „Šta mislite, kako je tek meni bilo! Svakakve su u manastir žene dolazile! Crnke, plavuše, smeđe... Lepe kao san. Nisam smeo ni da pomislim na njih, a kamo li da ih dodirnem. Jedino sam u životu sanjao da imam ženu i decu, ali onda sam se iz ljubavi prema Bogu zamonašio.“ Još je jedan surov vojskovođa hteo da ispriča svoju priču: „Od malena, želeo sam da pišem poeme. Ali, jednog sam se dana uhvatio mača. Mislio sam, kada prođe rat, neću više morati da ubijam, postaću pesnik. Posle rata hteo sam da se oslobodim mača, ali nisam mogao, postao sam njegov zarobljenik.“
Onda me je jedan pesnik upitao, koji je moj san. Odgovorila sam mu: „Moj san je da kada jednom, dragi drugovi, dođem ovde, da me se neko tamo dole seti i da pusti suzu, dve. Volela bih da budem u rudniku punom kamenja, dragulj koji će da zablista. Želim samo da budem posebna i svoja ličnost. Da uradim nešto dobro za moju zemlju, ali ne samo za nju, nego i za čitav svet.“
 Pozdravila sam se sa svima. Moja zvezda me je neprimetno povukla za ruku. Nas dve skitnice vratile smo se u realan svet. Ona me je ostavila u mom krevetu i nestala. Ali, ja još uvek vidim njenu senku na mom zidu.

      Iva Ćalović, VII4, ОШ "Милош Црњански", Жабаљ

2 коментара: