Живео сам у дубокој шуми, ја, Јаков усамљени ловац, моја
жена и наш четворогодишњи син. Дубок снег је прекривао земљу па није
било пуно дивљачи, а сви су умирали од глади.
Једног дана сам открио вепров траг и кренуо
сам за њим. Никако да га стигнем! Касно сам се вратио кући и стао испред
колибе да отресем снег са чизама. Тад сам чуо мог малог како плаче од
глади. Чуо сам и моју жену како покушава да га утеши. Срце ми се цепало
од бола и ја сам одлучно кренуо у ноћ да уловим нешто по сваку цену.
Тада је испред мене истрчао вук! На моје запрепашћење, питао ме је зашто
плачем. Нисам могао да верујем, али пошто сам био очајан одговорио сам
му да моја породица умире од глади. Рекао ми је да се сакријем иза
жбуна, а да ће он натерати свиње ка мени. Дао ми је свој лук и рекао
само њега да користим. Он је нестао, а ја сам гледао лук који је био
много мањи од мог.
Док сам чуо чопор свиња који ми се приближава,
натегао сам стрелу. Једну за другом испалио сам шест комада. Убио сам
шест свиња. Кад ми се приближила седма узео сам свој лук и испалио
стрелу. Промашио сам! Вук се вратио и питао ме како сам прошао. Испричао
сам му шта се догодило, а он ме је подсетио шта ми је рекао, али да
није битно јер има довољно меса. Вук је захтевао да кући понесем колико
могу, а остало да оставим њему. Исте вечери, пошто смо утолили глад;
договорио сам се са женом да направимо колибу тамо где сам побио свиње.
Тамо нам се придружио и вук са породицом. Хранили смо их месом које нам
је остајало и тако их припитомили.
Жени никад нисам испричао шта се стварно
догодило, а вукови су постали наши пси. Сад знам да и животиња може да
ти буде најбољи пријатељ.
Јаков Стојшин V4, ОШ "Милош Црњански", Жабаљ
Ilake google
ОдговориИзбриши