четвртак, 20. март 2014.

Шта је за мене светиња




  
  За мене су светиња књиге. Када читамо неку књигу из ње можемо нешто и да научимо, оне су памћење човечанства. Енциклопедије су ризнице знања у којима сазнајемо о уметности, историји, континентима, природи и живом свету.
Најбоље је узети књигу из библиотеке или је купити. Свако треба да чита књиге, jер оне оплемењују човека. Није битно да ли је књига дебела, танка или пуна илустрација, свакако је треба читати. Увек одвојим једно посебно време за читање. Док сам читала Теу Стилтон потпуно сам се уживела у улогу миша који истражује свет.
Размишљала сам како је то бити у мишијем свету. И онда као да сам ушла у ту књигу, потпуно сам се одушевила оним што сам затекла тамо. Не само што сам упознала моју омиљену књигу, већ сам срела и  свог омиљеног писца. Док читам лектиру „Робинсон Крусо“ чини ми се да је та књига досадна, али кад боље размислим и одлутам у свет маште, онда она постаје занимљивија. Замишљам  да сам ја Робинсон који се бори са јаким таласима на броду, како преживљавам сама на пустом острву... Треба маштати и уживети се у свет књига. Уз помоћ маште ће нам свака књига бити лепша  и занимљивија. Књига треба људе да забави и да их нечему новоме научи,да пробуди у нама свет маште.
Треба читати књиге и учити из њих. У књигама можемо видети себе као у огледалу и сазнати нешто о себи самима.Књига те никада неће изневерити,са њом никад ниси сам.
     

 Настасја Ћаловић     5/2 разред, ОШ "Милош Црњански",  Жабаљ


СВЕТИЊА




За све нас реч светиња има различита значења. За мене је та реч веома важна и велика као и реч љубав. Светиња је све оно што највише волим, што ми највише значи и без чега не могу да живим.
Ипак ме реч светиња највише подсећа на нашу цркву. У нашем народу се каже када неко иде у цркву да иде у светињу. У цркви су духови наших светих предака са којима ми се чини да заједно служимо литургију. Црква је највећа светиња, јер нас учи најважнијим стварима о животу: да волимо Господа, своје ближње, школу и своју земљу... Учи нас да будемо бољи људи.
Друга најважнија светиња за мене је моја породица. Она ми пружа све. Пружа ми љубав, подршку и наду да ћу успети у животу. Породица је толико велика светиња да на њу треба да мислимо стално и да све што чинимо, радимо за добробит наше породице.
После породице, највише времена посвећујем тренинзима и школи. Спорт ми је веома важан у животу, јер са својим другарима и тренерима проводим најузбудљивије и најзабавније моменте. Веома сам поносан када пре такмичења слушам нашу химну. Тада знам да се и ја борим за своју земљу, да јој нешто дајем. И наша химна би требала сваком од нас да буде светиња, јер она представља нашу земљу у сваком смислу.
И поред ових великих и битних ствари, за мене су и мање ствари велика светиња. То су моји пријатељи, моја отаџбина, моја кућа, хлеб који једем; па чак и сунце које нас греје. И природа је велика светиња, јер нам даје све што нам је потребно за живот. Када би сви људи схватили да су све ово светиње, мислим да би свет био једно боље место за живот.
Увек када помислим о светињи, преплаве ме дивна и снажна осећања. Осећам како ће ми срце пући од силне љубави. О светињама бих могао да причам још пуно, али неке од њих се не могу исказати речима.





Јаков Стојшин V4, ОШ „Милош Црњански“, Жабаљ

Радост моје породице греје ми срце

                      Моју породицу чине три члана. То су мама, сестра и ја. Било је пуно лепих догађаја у породици, али ми је један најлепши.
                      Прошле године сам ишла на море у Грчку са мамом и сестром. Некако се догодило да ће ми рођендан бити на мору. Дошао је и тај дан, мој рођендан! Када сам се пробудила, мама и сестра су ме дочекале у кухињи и честитале ми рођендан. На кревету су били разни поклони а на столу предиван доручак. Кад смо доручковале, почела сам да отпакујем поклоне. Онда смо пошле на плажу. После плаже смо отишле у луксузан хотел са два базена. Тамо смо јеле сладолед. помислила сам у себи: "Човече, ово је најбољи рођендан на свету!" Купале смо се и уживале све до касно у ноћ.
                     Када је пало вече, вратиле смо се у нашу вилу. Спремиле смо се и отишле да се прошетамо. Ушле смо у једну посластичарницу, где смо јеле дивне колаче. Чак смо имале и ди-џеја и малу певачицу. Та мала певачица је имала само пет година и певала је. Када је завршила сви смо аплаудирали. Отишла је код маме и пољубила ју је. Пошто је било јако касно, биле смо уморне и отишле смо на спавање. Мама ме је увече питала: "Јел ти се свидео данашњи дан?" Одговорила сам: "Дааа!"
                   Мени су родитељи и сестра велика подршка. Они су увек ту када ми требају. Једног дана ћу и ја постати родитељ и видећу да је то јако велика одговорност. Родитеље треба поштовати и волети, јер тако им се једино можемо одужити за оно што су они урадили за нас.

Настасја Ћаловић V2 , ОШ "Милош Црњански", Жабаљ

Упознаћу вас са...

               Живео сам у дубокој шуми, ја, Јаков усамљени ловац, моја жена и наш четворогодишњи син. Дубок снег је прекривао земљу па није било пуно дивљачи, а сви су умирали од глади.
                            Једног дана сам открио вепров траг и кренуо сам за њим. Никако да га стигнем! Касно сам се вратио кући и стао испред колибе да отресем снег са чизама. Тад сам чуо мог малог како плаче од глади. Чуо сам и моју жену како покушава да га утеши. Срце ми се цепало од бола и ја сам одлучно кренуо у ноћ да уловим нешто по сваку цену. Тада је испред мене истрчао вук! На моје запрепашћење, питао ме је зашто плачем. Нисам могао да верујем, али пошто сам био очајан одговорио сам му да моја породица умире од глади. Рекао ми је да се сакријем иза жбуна, а да ће он натерати свиње ка мени. Дао ми је свој лук и рекао само њега да користим. Он је нестао, а ја сам гледао лук који је био много мањи од мог. 
                    Док сам чуо чопор свиња који ми се приближава, натегао сам стрелу. Једну за другом испалио сам шест комада.  Убио сам шест свиња. Кад ми се приближила седма узео сам свој лук и испалио стрелу. Промашио сам! Вук се вратио и питао ме како сам прошао. Испричао сам му шта се догодило, а он ме је подсетио шта ми је рекао, али да није битно јер има довољно меса. Вук је захтевао да кући понесем колико могу, а остало да оставим њему. Исте вечери, пошто смо утолили глад; договорио сам се са женом да направимо колибу тамо где сам побио свиње. Тамо  нам се придружио и вук са породицом. Хранили смо их месом које нам је остајало и тако их припитомили.
                           Жени никад нисам испричао шта се стварно догодило, а вукови су постали наши пси. Сад знам да и животиња може да ти буде најбољи пријатељ.

Јаков Стојшин V4, ОШ "Милош Црњански", Жабаљ
 
 

Kad zažmurim i kad zaspim









Posle napornog dana ležem u krevet i samo želim da što pre utonem u svet snova. Pre nego što odem na to čarobno mesto, vidim, neko se šunja po mojoj sobi. Odmah znam ko je to. To „moja zvezda“ po sobi kruži. Ona je jedna prava nevaljalica. Baš tada kada ugledam njenu senku na zidu, ja skačem iz svog mekanog kreveta i hvatam se za njen sjajni krak.
Tada nas dve skitnice krećemo putem snova. Ona me vodi, a ja poslušno idem za njom. Ovog puta odvela me je na jedno veom čudno i pomalo zastrašujuće mesto. Našle smo se ispred dvoja vrata. Ispred prvih vrata videle smo kako jedna veoma bleda žena, duge svetlo plave kose vodi jednog starijeg čoveka. Potom su nestali iza tih vrata. Čovek koji je tuda ušao, čini mi se nije hteo baš tuda da prođe, on kao da je video da više ništa ne može da uradi. Jednostavno se predao. Žena plave kose na sebi je imala crnu dugu haljinu od najfinije svile. Odjednom, tok mojih misli prekinula je „moja zvezda“ koja mi je došapnula: „Ova plavokosa devojka je duh smrti.“ Kada mi je zvezdica to rekla kroz glavu mi je protutnjalo hiljadu misli. Na samu pomisao gde se sada nalazimo, obuzimala me je jeza. I baš tada, u tom trenutku, kada sam stajala nepomično pred drugim vratima, moja saputnica me povuče za ruku i mi prođosmo kroz druga vrata.
Kada smo ušle na ta vrata, htela sam da zvezdicu okrivim za sve. Kako je samo mogla ovde da me dovede, među...  ...među ove mrtvace! Pa zar joj nije bilo žao mene? Njoj naše prijateljstvo, izgleda, uopšte nije važno! I sve to sam joj htela reći, ali kao da sam ostala bez glasa. Do tada nisam ni shvatala sa kim se sve nalazim u ovoj neobičnoj prostoriji. U njoj su bili svi oni poznati ljudi: biolozi, astronomi, istoričari, geografi, ratnici, vojskovođe, monasi, književnici... Nisam sve ni mogla da nabrojim. Jednom rečju, u ovoj su sobi bili svi oni ljudi koji su za svet učinili nešto dobro. Bilo mi je veoma drago što sam u prilici da ih upoznam. Moja zvezda mi je onda došapnula da kada se budem upoznala sa njima, moći ću da im ispričam svoj životni cilj, svoj san.
Pošto sam se upoznala sa njima, upitala sam ih da li oni uopšte znaju koliko se tamo dole, pokazala sam na Zemlju, priča o njima. Odmahnuli su glavom. Onda sam zaćutala. Videla sam da ih nije zanimalo da li su tamo dole poznati i slavni. Jedan naučnik je čak i dobacio: „Šta nas briga za one dole! Kada smo mi živeli tamo, niko nas nije ni primećivao, ni pomagao, a kamo li podržavao. Sad su se setili da pričaju hvalospeve o nama. Sramota!“ Ostali su se potpuno složili sa njim. Htela sam još da ih upitam da li je ono što su radili bio njihov životni san, njihov cilj. Samo nekolicina je odgovorila da jeste.
Pitala sam ih još: „Pa šta je onda bio vaš san?“ Jedan naučnik je odlučio da nam ispriča šta je bio njegov san. „Moj san i nije bio nauka. Hteo sam da sednem za bubnjeve i samo da sviram do kasno u noć. Ali, znate, nauka je jedna čudna stvar. Nauka je kao ljubomorna žena, koja ti ne dopušta da misliš ni o čemu drugome sem o njoj, iako bi ti možda to želeo.“  Zatim, jedan matematičar poče da priča: „Oduvek sam hteo da postanem dobar kuvar. Da imam svoju malu kuhinjicu i da u njoj spremam razne poslastice i đakonije. Ali, jednom sam ugledao one brojeve kako po papiru skakuću i mole me da dođem i da rešim makar samo jedan zadatak. Uradio sam ga. Potom drugi, treći... A onda i hiljaditi. Za mene su oni postali kao zavisnost. Kada se jednom „navučeš“, više ne možeš da im se odupreš.“ Onda je jedan prosedi monah rekao: „Šta mislite, kako je tek meni bilo! Svakakve su u manastir žene dolazile! Crnke, plavuše, smeđe... Lepe kao san. Nisam smeo ni da pomislim na njih, a kamo li da ih dodirnem. Jedino sam u životu sanjao da imam ženu i decu, ali onda sam se iz ljubavi prema Bogu zamonašio.“ Još je jedan surov vojskovođa hteo da ispriča svoju priču: „Od malena, želeo sam da pišem poeme. Ali, jednog sam se dana uhvatio mača. Mislio sam, kada prođe rat, neću više morati da ubijam, postaću pesnik. Posle rata hteo sam da se oslobodim mača, ali nisam mogao, postao sam njegov zarobljenik.“
Onda me je jedan pesnik upitao, koji je moj san. Odgovorila sam mu: „Moj san je da kada jednom, dragi drugovi, dođem ovde, da me se neko tamo dole seti i da pusti suzu, dve. Volela bih da budem u rudniku punom kamenja, dragulj koji će da zablista. Želim samo da budem posebna i svoja ličnost. Da uradim nešto dobro za moju zemlju, ali ne samo za nju, nego i za čitav svet.“
 Pozdravila sam se sa svima. Moja zvezda me je neprimetno povukla za ruku. Nas dve skitnice vratile smo se u realan svet. Ona me je ostavila u mom krevetu i nestala. Ali, ja još uvek vidim njenu senku na mom zidu.

      Iva Ćalović, VII4, ОШ "Милош Црњански", Жабаљ